Распето Косово 

Mој соколе, моја птицо мила,

што си тужно објесио крила?

Зашто ћутиш на хладној стијени,

па ни ријеч да прозбориш мени...

мора да си оста' без гнијезда,

ка' без ноћи Даница звијезда,

ил' си жељан меса од јунака,

ил' те рани огањ од пушака!

Причај роде, срце ми је стало,

не тужи ми гусле и гудало,

причај роде, нека јекне гора,

жељан јесам с' тобом разговора!

Закликтала сива соко птица,

а одјекну гора и равница,

одвали се стијење са Чакора,

гром поц'јепа зеленога бора,

и крв ми се у венама следи,

глас му града царевога вриједи,

слеће соко, на раме ми стаде,

и овакав одговор ми даде:

„Мој гусларе, српска перјанице,

кад си доша' на ове литице,

казаћу ти тешке јаде моје,

што ми славуј одавно не поје,

што сам тужно објесио крила,

што ме туга овако сломила,

ти повлачи гуслама гудало,

а ја ћу ти запјевати мало,

о Косову, срцу Србинову!

Ој, Косово, крвава пољано,

српске душе непреболна рано...

што ти Сунце притиснула тама,

што се лелек горама пролама,

што не звоне цркве, манастири,

камо твоја стада и пастири,

што ти плаче равна Метохија,

како живи без тебе Србија!?

Ој, Косово, пусто си остало,

лише Срба у енклава мало,

остадоше вјековна огњишта,

на немилост шиптарскога пришта,

нема мале ђеце да се чују,

да принове кућу обрадују,

да јединца родитељ ожени,

милу шћерку зету да отпреми,

да се звона неђељом огласе,

кад се звијезде у зору погасе!

Зар је свијет слијеп код очију,

па не види српску трагедију?

Зар не виде да нас више нема,

ђе је српска земља напаћена,

ђе су српска ђеца побијена,

због српскога крста и имена,

ђе су гробља у трње зарасла,

а огњишта у коров обрасла!

Ђе су српске кости разбачане,

низ косовске ријеке и пољане,

ни мртвима душе не цијене...

о, Европо, нек' ти на зло крене!

да те видим у јаду и болу,

ка' Србина на Косову голу,

јер ти неће на добро изаћи,

што Шиптаре к' себи одомаћи!

За љепоту какве ниђе нема,

српска крв је многа проливена,

сјетимо се само Немањића,

и витеза Милош Обилића,

и светога српског господара,

мученика косовског Лазара,

и јунака косовскога боја,

па зар данас, мила браћо моја,

да Косово, њино страдалиште,

Шиптарима буде постојиште!

Често сањам а језа ме хвата,

како Милош посјече Мурата,

и Бајазит како смиче брата,

и Бранковић како маглу хвата,

како Лазар остаје без главе,

на мегдану сред битке крваве,

ђе 'но Српство због неслоге своје,

у Ислама ланце допало је!

Снивам тако, па ме душа боли,

вазда бјесмо мученици голи,

још од Силног цара нам Душана,

и трагичног оног Видовдана,

свједоче нам гусле јаворове,

да је Шиптар ковао планове,

да би нашом земљом царевао,

колико је мука нанијео,

то су јади каквих ниђе нема,

шта све Шиптар Србину не спрема!

Волио бих да гусларе пођеш,

па да самном про Призрена прођеш,

ђе су дивни Свети Арханђели,

крај Бистрице са неба засјели,

па Љевишку да ми види душа,

и дворове ђе је Душан уша',

кад се врати из Скопља бијела,

ђе му круну вила донијела,

те прослави српско име наше,

када Срби најјачи посташе!

Па да видиш Високе Дечане,

на ободу проклетијске стране,

ђе Бистрица жубори и тече,

ђе се душе молитвама лијече!

Сад га жица тврда опасала,

да га чува од шиптарских ала,

сад по њему туђа војска шета,

и чува га неколико љета,

па, дај Боже да га сачувају,

да крвници ватри га не дају,

да дочекам веселије дане,

пуне Срба Високе Дечане!

Па до лијепе Пећи да пођемо,

и Руговске клисуре дођемо,

ђе је српска лавра најсветија,

дивна Пећка Патријаршија!

Коју Турци цијенили су јако,

и дирали нијесу никако,

но је Мехмед-паша обновио,

и свога је брата задужио,

да је чува крај руговског стијења,

за будућа српска покољења!

Сад и она, браћо, стоји сама,

опасана тврдијем жицама...

и њу чува војска из туђине,

Боже драги, тешке ли судбине!

да не смијеш отићи из страха,

ђе нам леже чет'ри патријарха!

Још одатле са воде Бистрице,

виђећемо звона Грачанице,

ђе почива краљу Милутине,

у њедрима своје задужбине,

покрај њега дивна Симонида,

коју Шиптар остави без вида,

кад јој очи са фреске ископа,

оба њена Грачаничка ока!

Сузе росе мога рода лице,

због тебе наша Грачанице,

Пјевам и молим Свевишњег Бога,

за цијело Српство Косова мога!

Са Б'јелог Дрима орлови зову,

да Срби крену своме Косову,

косовски божур поново цвјета,

за нека нова срећнија љета,

да се Срби већ једанпут сложе,

помози нам, о, велики Боже!

Ој, Душане, придигни се мало,

јер је Српство на кољена пало,

па зама'ни сабљом к'о некада,

 да нам Шиптар Косовом не влада,

покажи се на врх Проклетија,

Нек' сви виде докле је Србија!

Не свиће нам Сунце ђе и прије,

ни прољеће више исто није,

без Косова и без Метохије,

нема, браћо, Српства ни Србије!“

                                                                           аутор:

                                                             Сава З. Станишић

  Има л' ишта од јунаштва прече?

(Погибија Воја Поповића и Миша Ивановића)

Дајте, браћо, гусле донесите,

на огњиште ватру наложите,

да чујемо шта нам гусле кажу,

српске гусле не знају да лажу!

Ој, светињо, у Чајничу што си,

сво се Српство са тобом поноси!

Ти, пресвета мајко Богородице,

а хришћанства Божја заштитнице!

Ој, чајничка света Богомајко,

српско Сунце са истока јарко,

што с олтара светог од давнина,

гријеш душу свакога Србина,

ти си вазда, кроз црна стољећа,

била српска нада и свијећа,

у теби је Србин вазда има,

лијек својој души и болима,

и свијећу у најгорој тами,

кад су Срби остајали сами,

и када је нападала сила,

ти си Српству заштитница била!

Чуваше те дична Србадија,

од усташког ножа и балија,

у планине под јелово грање,

у малено село, на Сречање,

а одатле у ледне пећине,

недалеко у село Трпиње,

у јуначком гнијезду Трпињу,

чували су чајничку светињу,

часни Срби, прави Обилићи,

што презиме носе Поповићи,

вазда бјеху соколови љути,

за крст часни спремни погинути!
Половином двадес’тог вијека,

зањиха се дјечја колијевка,

крај огњишта Поповића Рада,

родише се три сокола млада!

Ка’ три виле нагоркиње младе,

породише Косара и Раде,

три планинска огњевита змаја,

сина Воја, Милана и Баја...

Три сокола Поповића куће,

дивни као зора у свануће,

покрај оца и мајке му драге,

до мушке се докопаху снаге...

Родитељи бјеху поносити,

три им сина ка’ борови вити,

са чојством се и љепотом зоре,

као виле с Романије горе...

Но из свога милог завичаја,

судба узе најстаријег Баја,

у земљу га одведе далеку,

те остави своју колијевку...

Иза Баја, свога брата мила,

млади Милан раширио крила,

као сури ор’о са планине,

у Горажде слеће покрај Дрине,

бијаху га понијеле жеље,

те остави своје родитеље,

учитељско стекао је звање,

кроз напорно своје школовање,

ал’ му младост не даваше мира,

него момче град Високо бира,

и у њему благостање нађе,

ал’ га гуја из пријека гађе,

смрт га узе у најљепше доба,

одведе га пут вјечнога гроба...

Само Војо никуда не оде,

њега жеље туђини не воде,

но крај оца остаде и мајке,

у чајничке модре боровњаке,

а кад Војо за женидбу стаса,

узе жену од доброга гласа,

с’ Ранком дивне породи синове,

ка’ косовске славне витезове,

па му срце пуно у грудима ,

што он такву фамилију има...

Рат крвави плану на Балкану,

опет Србе страдање запа’ну,

вода Дрина у крви се мути,

ништа добро Србину не слути,

опет мунар зове са џамије,

да устану паше и дахије,

да се Српству свијећа угаси,

да се мунар са крста огласи!

Устадоше потурчена браћа,

стари адет поново се враћа,

криве ћорде опет засијаше,

српске мајке опет заплакаше...

Када Босном рат крвави плану,

ситна књига у Чајниче пану,

из команде војног батаљона,

то је позив свети од искона,

да се земља брани од злотвора,

јер за Српство, мријети се мора!

Књигу Војо Поповићу чита,

па се диже јунак крај огњишта,

Страшно га је било погледати!

из очи му жива ватра пламти,

два му мрка засукана брка,

ка стијена широка рамена,

у грудима лавње срце бије,

таквог мајка још рађала није!

Прекрсти се и спомену Бога,

и великог свеца острошкога,

приђе Ранки, својој вјерној љуби,

загрли је и њежно пољуби,

ријеч му се са усана оте:

„Нема веће бруке и срамоте,

но одбити позив отаџбине,

да за њену слободу се гине,

и ја данас уз помоћу Бога,

нећу чекат’ трена ни једнога,

са огњишта отићи ћу право,

на бојиште љуто и крваво,

да се борим и да Српство браним,

макар себе мор’о да сахраним...

Нека буде како мора бити,

од судбине не могу се скрити...

Моја Ранка, моја миљенице,

немој за мном оквасити лице,

буди храбра, немој сузе лити,

Бог ће дати, па ће добро бити,

а ти наше подижи синове,

као праве Србе соколове,

нека знају ко су и од кога,

нек се крсте са вјером у Бога,

нек’ за Божић у бадњаке крећу,

нек’ за славу упале свијећу,

нек’ Турчину никад не вјерују,

нек’ се браћа воле и поштују,

а за оца кад питају свога,

ти спомени кнеза косовскога,

и његове храбре витезове,

што падоше крај Ситнице воде,

у одбрану Српства и слободе!

Нека знају да и њихов тата,

брани српској отаџбини врата,

на обале плаховите Дрине,

док год Сунце слободе не сине...”

то изусти, уздахну дубоко,

са огњишта полеће ка’ соко,

и вину се пут крваве Дрине,

ђе ’но Србин за слободу гине...

Топовска се паљба проломила,

а запјева са планине вила,

развише се Христови барјаци,

полећеше у борбу јунаци,

да крст часни поново завлада,

са бедема од Горажда града!

Љута борба за Горажде траје,

српска војска жесток отпор даје,

турска сила одасвуд сијева,

бој се бије код "гувна царева",

ђе највише мртвијех бијаше,

ал’ јунаци смрти се не плаше!

Храброст ових српскијех јунака,

не обрука старину Новака,

но крв њина што бојиште зали,

записаше да су славно пали,

у одбрану Српства и слободе,

њино дјело у бесмртност оде...

На овоме пољу од мегдана,

ђе ’но Срби допадаху рана,

храбри Војо Поповићу бјеше,

као да га виле донијеше,

као соко по бојишту лети,

страх га није да ће умријети,

већ рањене јунаке спасава,

износи их с бојишта крвава...

Док у трену најжешћег мегдана,

паде војник од љутијех рана,

баш између Срба и Турака,

обори га ватра из пушака,

па се јадник са ранама бори,

крв јуначка из груди му гори,

нит’ се може помјерити како,

а ни душу не предаје лако...

Кад то Војо Поповићу виђе,

њему снага витешка наиђе,

па из рова ка’муња излеће,

ка’ да соко с планине полеће,

у три скока рањенику стиже,

те га Војо на плећа подиже,

ал’ га турске очи опазише,

те на Воја рафал опалише,

проломи се рафал из пушака,

врела зрна стигоше јунака,

Воју ноге клонуше од рана,

дочека га крвава пољана,

вас у крви с рањеником паде,

али душу још Богу не даде!

Турци ово једва дочекаше,

те на Воја рђе кидисаше,

да живога ухвате делију,

да му главу на колац набију!

Тешка слика бјеше пред очима,

ал’ још лава у Србаља има,

из шанца се српскога појави,

зорно момче, Карађорђе прави!

сиви соко Ивановић Мишо,

не шће Воја предати без крви,

па из шанца излијеће први,

кроз облаке барутнога дима,

срце правог Обилића има!

Али овог великог витеза,

црна судба у окове свеза,

још не бјеше до Воја ни стига’,

док ево ти јада и кастига,

куршуми га искидаше жива,

у крви му тијело заплива,

на пољану крваву се сруши,

нека му је вјечни покој души!

Паде Мишо на витешком пољу,

ђе се Срби са Турцима кољу,

а кад Војо смрт Мишову виђе,

камен туге у срце му сиђе,

жа’ му бјеше младог поручника,

ђе настрада од турских крвника,

са њим задња нада му потону,

да му Турци главе не допану,

па донесе витешку одлуку,

поче пузит’ са руке на руку,

и до Миша витеза допуза,

тијело му ороси од суза,

његов пиштољ иза паса трже,

па га челу примаче још брже,

задњом снагом обарач повуче,

груну пиштољ као да гром пуче,

прште глава у српскога лава,

сном вјечитим отпоче да спава,

угаси се живот у јунака,

жив не паде у руке Турака!

Кад се борба стиша и умири,

мирис крви пољем се рашири,

а с крваве касапнице ове,

понијеше мртве витезове,

пред командом Чајнича бијела,

изложише витешка тијела,

два јунака из крвавог боја,

храброг Миша и бесмртног Воја!

Ту их војска почасно испрати,

како народ одавно не памти,

пут Пониква Миша понијеше,

ђе му рака ископана бјеше,

сахранише великог јунака,

нека му је црна земља лака...

Чајниче се од плача затресе,

када Воја мртва донијеше,

шта је суза проливено тада,

три би царска потопило града!

Крај ковчега свога мртва сина,

приђе Раде, јуначка старина,

спусти руку на Војове груди,

да га како из мртвих пробуди,

да зал’јечи рану без лијека,

па из грла сина залелека:

„Ђе ми оде, моја десна руко?

Ко те убра, зелена јабуко?

Како оца данас љуто рани,

те он тебе мора да сахрани...

Остаће ми рана без лијека,

жалићу те сине довијека,

ал’ си оцу образ освјетлао,

јер си храбро на мегдану пао...

Сине Војо, у миру почивај,

на небеса с анђелима снивај...”

Када Раде залелека сина,

и мутна са заталаса Дрина,

љуто писну са Горажда вила,

пут Трпиња разви своја крила,

на оџаку Поповића слете,

своје косе жалосна расплете:

„Поноси се братство Поповића,

кад у себи имаш Обилића,

који живот даде за слободу,

своме братству и српском народу!

Војо данас витешки погину,

бранећ’ своју мајку отаџбину,

себи име бесмртно заслужи,

и потомке за вазда задужи,

Воју име неће умријети,

докле соко под облаком лети,

српство ће га спомињати, вала,

докле буде српскијех гусала!”

аутор

Сава З. Станишић